Život „superžene“

Tipičan radni dan jedne savremene žene: ustaje sat ili dva pre svih u kući kako bi imala vreme samo za sebe. Zatim uskače u ulogu majke, budeći decu da ih pripremi za vrtić ili školu. U autu, na putu do posla, ’’prešteluje’’ se na ulogu zaposlenog/šefa, koleginice. Na poslu je par puta pozove dete, kada ona munjevito skače ponovo u ulogu majke, a neretko tu je i poziv nekoga od roditelja, kada u sekundi postaje uvek raspoloživa ćerka. Vraćajući se kući, koristi vreme da se čuje ili vidi sa nekom od prijateljica, dok se na putu priprema za ulogu domaćice, koja je najverovatnije čeka kad dođe kući, ruku pod ruku sa brižnom majkom, odanom suprugom i super zavodljivom ljubavnicom, što da ne? Može ona sve to!

Da ne zaboravimo i sve ostale, povremeno sporedne, ali ponekad veoma važne uloge, bez kojih predstava zvana ’’život savremene žene’’ ne bi bila kompletna: uloga sestre, negovateljice, susetke, snaje, čuvarke, svekrve, vaspitačice, hraniteljke…I tu se spisak ne završava.

Zastanemo li ponekad i zapitamo li se: ko nam je sve te uloge dodelio? Da li imamo izbor u pogledu prioriteta posvećenosti svakoj od njih? Da li treba i da li možemo svaku od njih da odigramo savršeno? I po koju cenu?

Vrlo često nam ih nameće društvo, kulturni obrasci i opšteprihvaćena uverenja. Vremenom se značajno promenila definicija samih uloga i ‘’sistematizacija poslova’’ koju svaka od njih obuhvata. Frustracije, koje su nekad proisticale od ekonomske zavisnosti od muža, u poslednje vreme su se transformisale u konflikt lojalnosti prema ulozi profesionalca, u kojoj često provodimo više od pola dana i ulozi majke, supruge i domaćice. 

Šta u situaciji kada je naglašena vaša potreba da se jednoj od uloga posvetite značajno više od svih ili od većine ostalih? Ili su takve okolnosti u određenom periodu vašeg života? A sve to, dok svuda oko sebe čujete ili čitate o tako preko potrebnom balansu u životu, usklađivanju svih uloga, ravnoteži i harmoniji. ’’Balance, harmony, peace’’,  a vi u centrifuzi obaveza i zadataka. 

Naravno da treba težiti usklađenosti, umerenosti i  ispunjenosti u svim važnim životnim aspektima, ali ako u jednom periodu razvijamo jedan od njih, jako je teško u isto vreme održavati apsolutnu ispunjenost i u drugim aspektima. Recimo, u periodu razvoja sopstvenog posla ili uspostavljanju nove partnerske veze ili odgajanju tek rođenog deteta. Jer imamo 24 sata u jednom danu i imamo jednu sebe. Pomaže bolja organizacija i učešće drugih ljudi, ali postoje neke stvari koje možemo samo mi odraditi. U tom periodu života smo ređe prisutne u našim ostalim ulogama. Na neke od kostima padne i malo više prašine, dok leže položeni preko stolica iza pozornice našeg života, čekajući da u njih ponovo uskočimo. To treba prihvatiti kao privremeno stanje i ne treba se oko toga frustrirati ili sebe kriviti. Ako nam je nešto važno, posvetimo se tome znajući zbog čega u tom periodu života toj ulozi privremeno podređujemo ostale. I to je sasvim u redu. 

Svaki pokušaj nasilnog uvodjenja balansa može nas suviše iscrpeti i dovesti u stanje pregorevanja. Prosto je fizički nemoguće biti uvek u svemu prisutna, dobra i posvećena. Nismo roboti i nismo savršene, niti treba da budemo. I kao takve smo najbolje mi koje imamo. A kada prodje taj period ulaganja u jedan aspekt života, opet ćemo se vratiti svim drugim ulogama sa uvećanom pažnjom. 

Pružimo sebi podršku. Budimo sebi najbolji prijatelj. Jer tek tada ćemo moći da pružimo najbolje od sebe i  onima  koje volimo i koji vole nas.

Ana Rodić

Profesionalni kouč i NLP praktičar

e mail: ana.rodic.coach@gmail.com

web site: anarodic-coach.com

Oznake: , , , , , ,
Prethodni tekst Sledeći tekst
225 podela