Ikigai: Tajne Japana za dug i srećan život

Ikigai: Tajne Japana za dug i srećan život

Ektor Garsija i Fransesk Miraljes

 

Japansko ostrvo Okinava poznato je kao svojevrsni medicinski fenomen, jer na njemu živi najdugovečnija populacija na svetu. Tačnije, ovo ostrvo zajedno sa Sardinijom, Ikarijom u Grčkoj, Nikojom u Kostariki i zajednicom adventista u Kaliforniji, spada u takozvane “plave zone”, koje predstavljaju delove sveta, za koje su naučnici i demografi ustanovili da su mesta sa najvećim brojem stogodišnjaka srazmerno broju stanovnika. I ono što je još zanimljivije je da veliki broj tamnošnjih stogodišnjaka poseduje zavidan nivo aktivnosti i zdravlja, koji je nezamisliv za starije stanovništvo drugih područja na planeti.

Ono što je zajedničko svi ovim zajednicama vitalnih i dugovečnih osamdeseto, devedeseto i superstogodišnjaka jesu način života, koji čine ishrana, umerena izloženost stresu, jednostavan život na otvorenom, društvena povezanost i dobri porodični odnosi, kao i umerena fizička aktivnost. Na primer, okinavski stogodišnjaci su izuzetno vitalni i aktivni u svakodnevnom životu, još uvek aktivno voze, pešače i svakodnevno rade.

Ali ima još nešto posebno kod žitelja ovog ostrva na jugu Japana, sem ishrane bogate zelenim čajem i prijatne klime, a to je IKIGAI, drevni princip kojim se oni rukovode u životu. Japanci smatraju da svako od nas poseduje svoj ikigai i dok su ga neki svesni, a neki od nas još uvek tragaju za njim. U direktnom prevodu ikigai znači: radost zbog stalne zauzetosti. Ovaj prevod odražava japanski duh i ukazuje na ispunjenost i sreću koja se postiže kroz obavljanje određene aktivnosti koju volimo. U slobodnijem prevodi IKIGAI bi značio svrha našeg postojanja, razlog zbog koga ustajemo ujutru. Garsija i Miraljes citiraju stanovnike Okinave koji kažu da “kada čovek ima jasno definisan ikigai, kada ima veliku strast, njegov život je ispunjen, srećan i ima svrhu”. A to je i upravo i namera ove knjige — da čitaoca upozna sa konceptom ikigai, da mu otrkije tajne dugovečnog i ispunjenog života i pomogne mu da, ukoliko do sada nije, spozna sopstvenu strast, koja će ga motivisati da se, ujutru kad otvori oči, raduje novom danu.

Knjiga “Ikigai: Tajne Japana za dug i srećan život” je svojevrsni vodič koji nas upoznaje ne samo sa konceptom ikigaia, mudrošću i životnim motom stanovnika Okinave i naročito malenog mesta Ogimi, već nam predstavlja i mnoge, međusobno komplementarne teme, koje su u obliku dobrih navika i praksi duboko utkane u svakodnevicu dugovečnih i vitalnih ljudi. Jer aktivan um znači i mlado telo.

Um i telo su tesno povezani, pa zdravlje jednog utiče na zdravlje drugog. Mentalna gimastika i aktivnosti, kao i stalno učenje, čine naš um mladim, a mladalački um podstiče pojedinca da traga za zdravim načinom života, koji će odložiti starenje. Šlomo Breznic, jedan od pionira u oblasti promovisanja mentalnih vežbi, tvrdi da je mozgu neophodno mnogo stimulacije da bi ostao u formi: “Postoji raskorak između onoga što je dobro za čoveka i onoga što čovek voli da radi. Jer ljudi, pre svega oni stariji, vole da obavljaju stvari na način na koji su navikli. Problem je u tome što, kada mozak razvije čvrsto ustaljene obrasce, više nema potrebu za razmišljanjem. Sve se obavlja automatski, na brz i efikasan, pa čak i isplativ način. Zbog toga smo skloni da se pridržavamo navika, a jedini način da ih razbijemo jeste da mozak suočimo sa informacijama.”

Ono što je fascinantno i drugačije u Japanu, u odnosu na ostale delove sveta, jeste koliko su ljudi aktivni i nakon što odu u penziju. Zapravo veliki broj Japanaca se u suštini nikada ne penzioniše, već nastavlja da radi ono što voli i u čemu uživa i pronalazi smisao. Njima je zapadnjački koncept penzionisanja, u smilsu prestanka sa radom zauvek, sasvim nepoznat, pa zato i ne postoji u japanskom jeziku odgovarajuća reč, jer ne postoji ni isti pojam.

Ako se pitate šta je na primer zajedničko japanskim zantalijama, inženjerima, radnicima u fabrikama i zen filozofima, odgovor je: jednostavnost i usresređenost na detalje. Niko se ne opterećuje savršenstvom, već neguje i ceni lepotu u nesavršenosti, takozvani wabi sabi, dok se u stvaralaštu prepušta trenutku i uživa u svakom zadatku, svakom momentu i deliću posla koji je pred njim. Kada rade, oni su ne samo telom, već i mislima prisutni i posvećeni poslu. A takav način rada, koji je Mihalj Sentčikmihalji definisao kao tok (flow), ima i meditativno i terapeutsko dejstvo.

Pravilna i umerena ishrana je visoko na listi prioriteta za Okinavljanje. Jedu se namirnice pretežno biljnog porekla, mnogo raznolikog i raznobojnog voća i povrća, žitarice su osnova hrane i retko kada se unosi šećer. Riba se konzumira tri puta nedeljno, a soli u hrani ima manje nego kod ostatka žitelja Japana i što je najzanimljivije, unosi se i manje kalorija u toku dana. Ne zaboravimo i velike količine zelenog i belog čaja, sa izuzetnim antioksidativnim dejstvom. Okinavljani se u ishrani pridržavaju hiljadugodišnje starog principa hara hachi bu, koji kaže “da kada osetite da ste skoro pa siti, a mogli biste još malo da jedete, vi prestanite”. I dok su blagotvorne efekte smanjenog unosa hrane intuitivno spoznali još budistički monasi u prošlim vremenima, savremena nauka povrđuje da smanjeni unos hrane produžava život.

Pored hrane, tu su i fizička akvitnost i potreba za unutrašnjim mirom, koja se praktikuje u obliku svakodnevnog vežbanja, bilo tai čia, či gonga ili radio taiso jutarnjih vežbi za zagrevanje, koje mi na zapadu prepoznajemo po slikama grupnih vežbi iz japanskih i kineskih fabrika i škola. A tu su još vežbe pravilnog disanja i meditacije, kao i generalno pozitivan stav prema životu i mudrost sa kojom se prihvataju životne situacije i iskušenja.

Kada govorimo o stresu, on se doživljava kao neizbežan saputnik svakodnevnog, savremenog života. I dok je mala količina stresa čak i poželjna, jer pozitivno deluje na um i telo, navodeći ih da bolje i brže rade, suvišni, kontinuirani, hronični stres i prenaglašena reakcija tela na stresore, kao i nemogućnost da se adekvatno mentalno i fizički nosimo sa neugodnim situacijama, dovode do inflamacije, bolesti, kao i prevremenog starenja organizma. Američki institut za stres došao je do zaključka da je većina zdravstvenih problema posledica stresa. Zato Japanci, kao mnogoljudna i izuzetno radna nacija, imaju i svoje preporuke, kako se nositi sa stresom u svakodnevnom životu.

Medicinska istraživanja, koja se u knjizi navode, otkrivaju nam zanimljive podatke u vezi sa karakteristikama ovih izuzetnih ljudi: osim što žive duže od ostatka svetskog stanovništva, oni ne boluju od hroničnih bolesti, kao što su rak i srčane tegobe, a ređe ih pogadjaju i upalne bolesti. U njihovoj krvi ima manje slobodnih radikala, odgvornih za starenje ćelija, a to duguju tradiciji ispijanja čaja i običaju da se jede samo dok se ne postigne 80% sitosti. Simptomi menopauze su blaži i uopšteno gledano i muškarci i žene zadržavaju visok nivo polnih hormona do poodmaklih godina, dok je broj slučajeva demencije takođe znatno manji u odnosu na svetski prosek.

Dugovečnost i dobro zdravlje stanovnika Okinave rezultat su njihove ishrane i umerenosti u jelu, vežbanja ne samo tela, već i duha, rada i uživanju u njemu, ali i pomoganju drugima i zajednici i prevashodno njihovom ikigaiu i odnosu prema životu, koji daju dublji smisao svakom pojedinačnom danu.

Ikigai svakog od nas postoji i ukoliko još uvek neotrkiven, on je skriven duboko u svakome od nas, a pronalaženje zahteva strpljivu potragu. Ikigai svakog od nas je drugačiji, ali jedno svima nama zajedničko je da svi tražimo svrhu svog života. Kada naše dane provodimo sa osećanjem da ih proživljavamo smisleno i sa svrhom, onda živimo potpunije i srećnije. Jer kao što autori u knjizi zaključuju “zadatak je pronaći sopstveni ikigai, gorivo koje nam daje energiju da živimo i pošto ga otrkijemo, treba da budemo hrabri i nastojimo da ne skrenemo sa vlastitog puta.”

Oznake: , , , , , ,
Prethodni tekst
0 podela